Поводом текста који је објављен у Дневним новинама “Блиц” дана 04.03.2011.године, под називом “Виши суд мора да плати 200.000 динара”, као и поводом текста који је објављен на форуму сајта Б92, дана 03.03.2011.године, под називом “Произвођачи прав(н)ог хаоса”, Виши суд у Београду даје следеће саопштење:
Овом суду обратио се дана 25.11.2010.године, као и дана 29.11.2010.године, тражилац информације Владимир Дрецун са захтевима за слободан приступ информацијама од јавног значаја, којим је тражио да му се достави аудио и видео запис са главних претреса и са објављивања пресуде у предмету овог суда К-ПО1 бр.235/10.
Виши суд у Београду упутио је тражиоцу допис дана 20.12.2010.године, који је тражилац примио дана 29.12.2010.године, у којем је поучен да у просторијама Посебних одељења Вишег суда у Београду, може било ког радног дана, у току радног времена суда, преслушати аудио записе, као и прегледати видео записе из предмета К-ПО1 бр.235/10 и то у присуству овлашћеног радника, а поред тога у прилогу дописа достављен му је и диск на коме се налазе транскрипти са тражених главних претреса и објављивања пресуде, у предмету овог суда К-ПО1 бр.235/10.
Дана 27.12.2010.године у овај суд примљен је допис Повереника са жалбом тражиоца Владимира Дрецуна, која је изјављена пре него што је он примио наведени допис Вишег суда у Београду, и то због непоступања овог суда у законском року од 15 дана по његовим захтевима за слободан приступ информацијама од јавног значаја, у ком допису је наведено да је потребно да се овај суд изјасни о жалби коју је тражилац изјавио Поверенику, посебно о разлозима непоступања.
Виши суд у Београду је, а изјашњавајући се о жалби због непоступања, обавестио Повереника да је одговорио тражиоцу Владимиру Дрецуну на поднете захтеве за слободан приступ информацијама од јавног значаја, и да је његова жалба због непоступања неоснована.
Дана 13.01.2011.године у овај суд примљено је решење Повереника од 05.01.2011.године, којим је наложено Вишем суду у Београду да тражиоцу Владимиру Дрецуну достави копију аудио и видео записа са тражених главних претреса и објављивања пресуде, у предмету овог суда К-По1 бр.235/10.
Дакле, Повереник је донео наведено решење којим је наложио Вишем суду у Београду да тражиоцу достави тражене информације, иако тражилац није изјавио жалбу због тога што није задовољан одлуком овог суда поводом тражених информација, већ због непоступања овог суда у законском року од 15 дана по његовим захтевима, по којима је суд иначе, као што је то већ напред наведено поступио у законском року, а што тражиоцу није било познато у тренутку подношења жалбе Поверенику, обзиром да је одговор овог суда примио дана 29.12.2010.године, а жалбу изјавио дана 21.12.2010.године. Тако је Повереник донео наведено решење, а да претходно није омогућио Вишем суду у Београду да се изјасни о разлозима недостављања аудио и видео записа са тражених главних претреса и објављивања пресуде, у предмету овог суда К-По1 бр.235/10.
Управо из разлога што Виши суд у Београду није имао могућност да се, пре доношења поменутог решења Повереника, изјасни о разлозима недостављања аудио и видео записа са тражених главних претреса и објављивања пресуде, у предмету овог суда К-По1 бр.235/10, који су забележени камерама за надзор безбедносног система зграде Посебног одељења Вишег суда у Београду, поступио је сходно упутству из решења Повереника да “против овог решења није допуштена жалба, али да се може покренути управни спор тужбом Управном суду, у року од 30 дана од дана пријема решења (члан 27 Закона)”, па је Управном суду поднео тужбу за поништење наведеног решења Повереника, са детаљним навођењем разлога због чега је исто у супротности са Закоником о кривичном поступку, Законом о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, Судским пословником, Законом о заштити података о личности, затим самим Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја (члан 14 наведеног закона), па и чланом 8 Европске конвенције за заштити људских права и основних слобода.
Чињеница да је Врховни суд Србије током 2006.године и 2009.године заузимао ставове по питању легитимације за подношење тужбе у управном спору, од стране органа власти који поступа по захтевима за слободан приступ информацијама од јавног значаја, да су вођене многе стручне дискусије о правној заштити правосудних органа, а поводом остваривања права на слободан приступ информацијама од јавног значаја, нарочито ако је налозима из решења Повереника повређена тајност података, право на приватност и заштиту података о личности, о чему су објављени поједини стручни радови, указује да су констатације да је “изненађење” правних експерата што је Виши суд у Београду “посегао” за тужбом против решења Повереника, као и да “просечан студент права зна да оваква тужба није допуштена”, апсолутно неосноване, тим пре што велики број правних експерата заступа потпуно супротно становиште, а са чим би Повереник морао бити упознат.
