– оптужене Савић Горана зв.“Саво“ и Јанковић Дарка зв.“Пуфта“, огласило кривим
Што су:
За време немеђународног оружаног сукоба на територији Босне и Херцеговине, бивше Републике СФРЈ, који се водио између наоружаних формација на страни српског, муслиманског и хрватског народа у периоду од почетка 1992. до 1995.године, као припадници српске стране у сукобу - јединице „Пиварски“ и Територијалне одбране Зворника, кршећи правила међународног права – одредбе заједничког чл. 3 Женевске конвенције о заштити грађанских лица за време рата од 12.08.1949.године (IV Женевска конвенција), ратификоване Одлуком Народне Скупштине ФНРЈ („Службени лист“ бр.24/50) и правила из Допунског Протокола уз Женевске конвенције од 12.08.1949.године о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба ( Протокол II од 8.6.1977), учинили ито:
I
Злочини на пољопривредном добру „Економија“
Оптужени: Савић Горан зв.“Саво“ и Јанковић Дарко зв.“Пуфта“
У периоду од око 05. до 12.05.1992.године, у просторију за смештај и клање стоке на пољопривредно добро „Економија“ у Зворнику, сукцесивно су довођена и затварана лица муслиманске националности – цивили односно заштићена лица према одредбама чл.3 IV Женевске конвенције, а међу којима су били и оштећени - заштићени сведоци под псеудонимима: „У“, „Четири“, „Х“, „Т“, „Ф“, „Бета“, као и оштећени: Реџић Мухамед, Коркутовић Кемал, Буквић Бего, Даутовић Несиб, Чирак Исмет, Авдиспахић Јусуф, Хусеиновић Мехо, Буљубашић Абдулах звани „Бубица“, Џихић Сефудин, Авдић Сенаид, Мујановић Нермин, Ибишевић Бего, Турковић Бешир, Феризи Сеад.
1.
Највероватније дана 05.05.1992.године када је на Економију била доведена и затворена група од 12 лица муслиманске националности - цивили односно заштићена лица према одредбама чл.3 IV Женевске конвенције, у којој групи су били и оштећени: заштићени сведок „Бета“, Чирак Исмет, Мујановић Нермин, Ибишевић Бего, Реџић Мухамед, Турковић Бешир, Феризи Сеад, у просторију су ушли оптужени Савић и Јанковић заједно са Славковић Драганом и Кораћ Иваном, правноснажно осуђеним у предмету Окружног суда у Београду К.В.бр.5/05 где су, саглашавајући се сваки са предузетом радњом другога, тукли већи број оштећених и повређивали њихов телесни интегритет, тако што су ногама и рукама и разним предметима, као што су палице и слично ударали оштећене по разним деловима тела, а међу њима и заштићеног сведока „Бета“, чиме су прекршили правила из чл.3. ст.1. тач.1. под а) IV Женевске конвенције и правила из чл.4. ст.2. тач. а) Протокола II.
Оптужени: Савић Горан зв.“Саво“
2.
Дана 11. или 12.05.1992.године, оптужени Савић је ушао у просторију «Економије» заједно са правноснажно осуђеним Славковић Драганом, којом приликом је Славковић прозвао оштећеног Буљубашић Абдулаха зв.«Бубица», питао га која је он зверка када мора он лично да га испитује, а затим су, саглашавајући се сваки са предузетом радњом другога, оштећеног тешко претукли и од њега одузели златан ланчић са врата, на тај начин што је Славковић оштећеног тукао ногама и рукама по глави и другим деловима тела, а оптужени Савић стајао наоружан у близини и у једном тренутку са врата оштећеног, врхом цеви своје пушке, скинуо и одузео златан ланчић уз речи: «ово ти више неће требати», те тако повредили телесни интегритет оштећеног након чега се он једва кретао, кршећи правила из чл.3. ст.1. тач.1. под а) IV Женевске конвенције и правила из чл.4. ст.2. тач. а) Протокола II.
Оптужени: Јанковић Дарко зв.“Пуфта“
II
Злочин на „Циглани“
Са пољопривредног добра „Економија“ 12. маја 1992.године, на место звано „Циглана“ – погон предузећа „Нови извор“ у Зворнику, пребачено је на принудни рад око двадесет лица муслиманске националности, међу којима су били и оштећени - заштићени сведоци: „У“, „Четири“, „Бета“, „Т“ и „Ф“, као и оштећени: Реџић Мухамед, Коркутовић Кемал, Буквић Бего, Чирак Исмет, Авдиспахић Јусуф, Хусеиновић Мехо, Џихић Сефудин и Авдић Сенаид.
1.
Оптужени Јанковић,почев од доласка на Циглану у првој половини јуна до пред крај јуна 1992.године,где је као припадник јединице „Пиварски“ и Територијалне одбране Зворника био ангажован на дужности стражара и чувара оштећених лица муслиманске националности - цивила односно заштићених лица према одредбама чл.3 IV Женевске конвенције, који су били на принудном раду у Циглани, више пута, заједно са правноснажно осуђенима Славковић Драганом и Кораћ Иваном, према већем броју оштећених међу којима су били и оштећени заштићени сведоци „Ф“, „Т“, „Четири“ и „У“, нечовечно поступао, изводивши оштећене из Циглане у различитим групама и наређујући им да из муслиманских па и српских кућа на подручју Зворника за њих пљачкају и одузимају разне предмете: ормаре, телевизоре, шпорете, фрижидере, намештај, електропећи и другу робу, коју су потом присвајали, тако што су одузету робу скривали са робом „Циглане“ и делимично је пребацивали и у Републику Србију, саглашавајући се са предузетим радњама других, кршећи правила из чл. 3. ст.1. тач.1. под ц) IV Женевске конвенције и правила из чл.4. ст.1. и 2. тач е) и г) Протокола II.
2.
Неутврђеног дана у другој половини јуна 1992.године, оптужени Јанковић, повређивао телесни интегритет оштећених Чирак Исмета и Даутовић Енвера, на тај начин што је у два наврата улазио у просторију у којој су боравили оштећени, те у једном наврату извео оштећеног Чирак Исмета, кога је својим ножем порезао у пределу врата, услед чега је оштећени био сав крвав, а након краћег времена је оштећеног Чирак Исмета убацио у гепек путничког возила и одвезао из Циглане, те га из ватреног оружја у непосредној близини лишио живота, а у другом наврату,из једне у другу просторију извео оштећеног Даутовић Енвера, те му ножем одсекао кожу са руке на којој је била тетоважа „звезда са полумесецом“, промера 5/6цм, кршећи правила из чл. 3. ст.1. тач.1. под а) IV Женевске конвенције и правила из чл.4. ст.1. и 2. тач а) Протокола II.
III
Злочини у Дому културе у Челопеку
У периоду од око 10. до око половине јуна 1992.године, у неким ситуацијама и заједно са правноснажно осуђенима: Славковић Драганом, Кораћ Иваном и Филиповић Синишом, сада покојним Вучковић Душаном званим „Репић“, као и са још неколико неидентификованих војника - припадника јединица у саставу Територијалне одбране Зворника, кршио правила из чл.3. ст.1. тач.1. под а) и ц) IV Женевске конвенције и правила из чл. 4. ст. 1. и 2. тач. а) и е) Протокола II, тако што је неовлашћено, дању и ноћу, у више наврата и у различитим групама улазио у Дом културе у Челопеку, у коме су боравила 162 цивилна лица муслиманске националности из места Дивич, узета за таоце, међу којима је било више очева и синова, браће и других ближих сродника, где је, саглашавајући се и са предузетим радњама других из групе, затворене цивиле убијао, телесно повређивао и нарочито понижавајућим и деградирајућим поступцима према њима нечовечно поступао и то:
а) 10./11.06.1992.године, уочи Бајрама, у Дом ушао заједно са сада пок.Вучковић Душаном и још неколико других неидентификованих припадника Територијалне одбране, те су опт. Јанковић и сада пок.Вучковић, наредили да на бину Дома изађу очеви и синови, да свуку одећу са себе, те да врше орални секс међу собом са мењањем улога у овом чину, што су оштећени морали да чине, а остали да гледају, па је тако на бину изведено неколико парова очева и синова, међу којима су били и Јахијагић Фикрет и његов син Алмир, Бикић Мехмедалија и његов син или синовац Шабан, и на тај начин, нарочито деградирајућим и понижавајућим поступцима нечовечно поступајући и вређајући људско достојанство оштећених,
-истом приликом у Дому културе, заједно са сада пок.Вучковићем,лишио животанајмање 9 лица, на тај начин што је опт. Јанковић ножем, порезивањем по врату, лишио живота Пезеровић Заима, Атлић Хасана, Капиџић Сакиба и Јахијагић Фикрета, а сада пок.Вучковић, пуцањем из малокалибарске пушке лишио живота Тухчић Абдулазиза, Хаџиавдић Салиха и Атлић Алију, а Бикић Дамиру ставио цев пушке у уста и подизањем уста цеви принудио Дамира да се пропне на прсте, па када је на питање упућено Дамировом оцу, оштећеном Бикић Нурији, да ли му је то једини син, добио потврдан одговор, одговорио му да ни њега више нема и пуцањем у уста Дамира лишио живота, да би потом опт. Јанковић и сада пок. Вучковић, лишили живота и Бикић Шабана, убодима ножем у тело, након што га је претходно из пушке ранио сада пок.Вучковић,
-након напред описаних догађања, опт.Јанковић и сада пок.Вучковић, издали су наређење оштећенима да Дом очисте од крви а лешеве изнесу и утоваре у камион, што су и учинили Халиловић Хасан, Захировић Салих, Салиховић Хусејин, Окановић Несиб и Џихић Сеад, да би после утовара лешева оштећенима наредили да иду са камионом и истоваре лешеве, а оптужени Јанковић и сада пок.Вучковић одведене оштећене по истовару лешева нису вратили у Дом, на који начин су нечовечно поступали, стварајући код оштећених страх за свој и животе њима блиских сродника заједно затворених у Дому културе.
После завршетка рата оштећени Захировић Салих, Салиховић Хусејин, Окановић Несиб и Џихић Сеад су ексхумирани и идентификовани у масовној секундарној гробници на Црном врху,
б) Неутврђеног дана након 10./11.06.1992.године, у Дому културе опт.Јанковић, заједно са осуђенима Славковић Драганом, Кораћ Иваном и Филиповић Синишом наредио оштећенима да се построје у две врсте и да се међусобно туку шамарима, што су ови морали и да чине, за које време су се они смејали, „навијали“ и захтевали да туча буде жешћа, те тако према оштећенима нечовечно поступали;
в) Неутврђеног дана после Бајрама (10./11.06.1992.године), опт. Јанковић је ушао у Дом културе са још неколико непознатих припадника Територијалне одбране, којом приликом је ножем одсекао пенис оштећеном Ефендић Зулкарнејну и ухо оштећеном Чикарић Енесу, а потом им наредио да одсечене делове свог тела поједу, што је ошт. Чикарић покушао да учини, а када то оштећени Ефендић Зулкарнеин није могао да учини, опт.Јанковић приморао ошт.Куршумовић Исмета да то учини, те тако тешко телесно повредио ошт.Ефендића и Чикарића, а према ошт. Куршумовићу нечовечно поступао;
г) Неутврђеног дана након Бајрама, а пре Видовдана опт.Јанковић је ушао у Дом културе у Челопеку заједно са још неколико припадника Територијалне одбране и том приликом наредио оштећеном заштићеном сведоку „Г“ да изађе на бину, свуче панталоне и седне у положај за молитву, што је оштећени морао да учини, након чега му је опт.Јанковићпо три пута у бутине обе ноге забадао врх свог ножа наносећи му тако више телесних повреда у виду убодних рана дубине и ширине око 3 цм.
-чиме су учинили кривично дело ратног злочина против цивилног становништва из чл.142. ст.1. КЗ СРЈ у вези чл.22. КЗ СРЈ.
Па их је суд
О С У Д И О
и то:
1. Оптуженог САВИЋ ГОРАНА на казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 6(шест) месеци, у коју му се урачунава време проведено у притвору, почев од 21.децембра 2007. године када је лишен слободе па до 05.02.2008. године, када му је притвор укинут.
2. Оптуженог ЈАНКОВИЋ ДАРКА на казну затвора у трајању од 15 (петнаест) година у коју му се урачунава време које проводи у притвору, почев од 02. јануара 2010. године, када је лишен слободе, па надаље.
На основу члана 355 тачка 2 ЗКП-а
оптужени Ћилерџић Саша
ОСЛОБОЂЕН ЈЕ ОД ОПТУЖБЕ
да је:
-од краја маја односно почетка јуна па све до пред крај јуна 1992. године, заједно са оптуженима Савић Гораном званим «Сава» и Јанковић Дарком званим «Пуфта» и са правноснажно осуђенима Славковић Драганом и Кораћ Иваном (предмет суда К.В. 5/05), на месту «Циглана» погон Предузећа «Нови Извор» у Зворнику, где су на принудном раду боравили цивили муслиманске националности, као припадник јединице «Пиварски» и ТО Зворника, у својству стражара и чувара оштећених цивила кршећи правила из члана 3 став 1 тачка 1 под а) и ц) IV Женевске конвенције и правила из члана 4 став 1 и 2 тачка а), е) и г) Протокола II према већем броју оштећених, међу којима су били заштићени сведоци «Ф», «Т», «Четири» и «У», незаконито поступао и то више пута, нечовечно поступајући, оштећене изводио из «Циглане» у различитим групама и наређивао им да из муслиманских па и српских кућа на подручју Зворника пљачкају и одузимају разне предмете за њих: ормаре, телевизоре, шпорете, фрижидере, намештај, електро пећи и другу робу коју су потом присвајали тако што су одузету робу скривали са робом у «Циглани» и делимично је пребацивали и у Републику Србију
-неутврђеног дана у другој половини јуна 1992. године дошавши наоружан заједно са Савић Гораном и Јанковић Дарком, до објекта и просторије у којој су били закључани оштећени цивили на принудном раду у «Циглани» и саглашавајући се са њиховим радњама, свесно помагао у тешком телесном повређивању оштећених Чирак Исмета и Даутовић Енвера, стојећи наоружан испред улаза у просторије и тако код оштећених стварајући уверење безнадежности за пружање било каквог отпора, за које време је оптужени Јанковић, у два наврата улазио у просторију оштећених из које је у једном наврату извео оштећеног Чирак Исмета кога је ножем порезао по врату тако да је оштећени био крвав, након чега Јанковић заједно са једним од друге двојице оптужених оштећеног Чирак Исмета убацује у гепек путничког возила и одвози из «Циглане» где га из ватреног оружја на непознатом месту лишава живота, а у другом наврату Јанковић из једне у другу просторију изводи оштећеног Даутовић Енвера где му је ножем одсекао кожу са руке на којој је била тетоважа звезда са полумесецом промера 5/6цм,
-чиме би извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у вези члана 22 и 24 КЗ СРЈ.
Такође, према оптуженом ЈАНКОВИЋ ДАРКУ продужен је притвор, који може трајати до упућивања оптуженог у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди.
Против ове пресуде странке у овом кривичном поступку могу изјавити жалбу Апелационом суду у Београду.
